Ništa gore nego kad rastete pored odraslih
nezadovoljnika, koji svakodnevno gunđaju i žale se na nesrećne okolnosti koje
im, eto, ne dozvoljavaju da udahnu život punim plućima. Nekako se, hteli ne
hteli, i sami nađete u ulozi živih uzročnika njihove patnje, te od malih nogu
počinjete da se rvete sa teskobnim osećanjem nekoga ko ne bi trebalo da
postoji, bar ne takav kakav jeste. Popularna psihologija učinila je mnogo da
skrene pažnju roditeljima koliko poguban uticaj na detetovo samodoživljavanje
može imati njihova kontinualno namrgođena faca. Učinila mnogo, a postigla skoro
ništa. Sa svim svojim nesrećnim kulisama, život se uvek pokazivao kao
neuporedivo jači od obzira prema bližnjima, naročito kada je reč o obzirima
prema deci.
Kao i u drugim slučajevima, logika nam ovde može
biti od pomoći da dokažemo šta god smo namerili. Svakom čoveku možete ukazati
na to kako mu je Bog, premda mu ništa
nije dao, ipak dao sasvim dovoljno, čak mnogo. Osećaj zadovoljstva sobom,
svojim imetkom i svim okolnostima koje su vas snašle uvek ostaje relativan.
Nisu siromašni oni koji objektivno oskudevaju u ma kojoj potrebi, već oni koji,
koliko god imali koječega na raspolaganju, nisu time zadovoljni i žude za nečim
većim od toga. Uzalud će nam neko svom silinom neumoljivih dokaza obrazlagati
da su njegove okolnosti realno nepodnošljive, kada će ga već prvi sused, čiji
su uslovi života i gori od njegovih, opovrgnuti time što će mu uputiti jedan
prost osmeh i skromnih par reči podrške.
Negde sam čitao da je jedan zatvorenik
zahvaljivao Bogu na tome što tokom
šetnje u dvorištu može pet minuta dnevno da vidi nebo. Sa druge strane, znam za
slučaj da se čovek ubio zato što mu snaja nije završila fakultet. Čini mi se da
je razlika između njih dvojice, pre svega, razlika u fokusu. Prvi je smogao
snage da obrati pažnju na nešto dobro, dok je ovaj drugi živeo i skončao kao
umetnik u prepoznavanju tamne strane postojanja. Ako umete da pomerite fokus,
da kažete hvala svom životu na svemu što imate, bićete zadovoljniji, smireniji,
imaćete više kontrole nad sobom i lakše ćete se sporazumevati sa drugima.
Imaćete šanse da razumete čak i svoju decu. Samo priznajte da vam je život ipak
dao dovoljno materijala na koji možete da skoncentrišete svoje pozitivne misli.
Ipak, ne preterujmo ni sa time. Nije naša nauka
jača baš od svega što može da zadesi ljude. Ima groznih situacija u životu,
počev od teške materijalne bede, iznenadnih nesreća, neizlečivih bolesti,
gubitaka, poniženja, obespravljenosti, malera, sve do toga da vam dete izraste
u pravu džukelu koja vas je već dobrano izujedala, a tek ima nameru da nastavi sa
time. Ne vredi dolaziti s gotovim rešenjima, učiti ljude da pomeraju fokus i da
zavijaju kuke na sedmoro. Nekoga je nevolja tako udesila i toliko mu se unela u
lice da mu ne vredi tragati za smislom igde drugde do u njoj samoj. Ne kažem da
je to lako, ne znam. Samo znam da čovek mora iznova pokušavati, padati i
ustajati, sve dok mu ne svane bolji dan. U suprotnom, zabiberio ga je. Ne samo
što će sám okapavati u nezahvalnosti i nezadovoljstvu životom, nego će mu i
komunikacija sa ukućanima biti ravna katastrofi, a sudeći prema teoriji
socijalnog učenja deca će mu izrasti makar u iste takve, ako ne i mnogo
mračnije tipove.
Нема коментара:
Постави коментар