Rano moja, hej! (3)

Možemo da smišljamo i neke druge, nove, komplikovanije reči, ali time ćemo samo sebi natovariti još veću bedu na vrat. Kako god se dovijali, uvek će svako sve da tumači na svoj način, sve i kada bi hteo da tumači na način nekog drugog. Većinu stvari koje smo u životu rekli, rekli smo sebi samima, jezikom koji mi sami razumemo, dok se drugi ponašaju kao da ga razumeju a potom pričaju nešto što nema blage veze s tim. Jedino na šta stvarno možemo da računamo kad se kao jedno biće susretnemo sa drugim bićem, to je da ćemo da imamo dobru intuiciju, onaj Spinozin tertium genum cognitionis. Međutim, poneki deo nerazumevanja uvek će ostati. To naročito važi za situacije kada uvedete u igru i svoja osećanja, pa onda postanete malo više nerazumljivi i nepropustljivi. To se po Marfijevom zakonu događa uvek, na primer, kada nekoga ceo život ’ranite, a ono vas ujede, ili kada drugi kažu da vas ceo život ’rane a vi ga ujedoste, ili kada ste vi veliki a drugi mali i vi mali a drugi veliki. Ideja da su se takvi među sobom ikada razumeli i da mogu nesmetano da komuniciraju značila bi isto što i da su im sve unutrašnje predstave dobro usklađene. To bi moglo da se očekuje eventualno u slučaju kloniranja. Pričao sam sa mnogom decom, čitao i slušao o njima, a još nigde nisam čuo da se neko požalio ga roditelji previše dobro ’’provaljuju’’. Nesporazumi nisu izuzetak. Oni su pravilo.

Veći deo savremenih studija kulture zasniva se na analizi diskursa, koja se zasniva na analizi jezika. Ništa ne znači nešto uvek isto. Šta znači nešto što je neko rekao zavisi od svih onih kojih se to tiče, koji učestvuju u tome, od toga ko je taj koji to kaže, šta je hteo da kaže, ko su oni što ga slušaju i šta su oni od svega toga hteli da čuju. Nema na belom svetu ničega što ne zavisi od čoveka. Ne postoji nijedno značenje, o čemu god pričali, koje je važnije od čoveka, i koje stoji negde van onoga što on misli. Sada kad sam vam to objasnio, mogu da istaknem i tvrdnju da su jezički problemi tumačenja gnomskog izraza ’Rani kuče da te ujede, kao uostalom i svega drugog što se izgovara, piše ili misli, tako istaknuti da nam valja tumačiti reč po reč. Ja ću na ovom mestu prevazići čak i logičke pozitiviste Bečkog kruga, time što ću sa analizom početi ne od prve reči već od apostrofa koji se nalazi ispred nje.