Nesporazum koji spopada ove ljude kudikamo je
dublji nego kod onih razmaženih. On se naziva sukob sa realnošću. Nečije okolnosti možda i jesu objektivno
neizdržljive. Njihovi su razlozi neosporni; oni imaju dobrih izgovora, ali ko
ih pita? Njih život prosto zove na nešto veće. Tu nema mesta za glupiranje, da
ne upotrebim neku težu reč. Osnovni uzroci svih nevolja u svetu jesu ljudska
mržnja, bes i glodanje iznutra. Glavno što čovek može da uradi jeste da ih
otkloni iz sebe. Koliko god dece imao i roditelj bio, jedina osoba koju može da
kontroliše jeste on sám.
Razumem šta znači kad je neko uznemiren i kad
pati. Negde u njemu krije se težnja da sve uzme pod svoje, ne bi li bio siguran
u nešto u šta želi da bude siguran. Ali, ovde treba da zasvetli signalna
lampica. Tu se otkriva ljudska slabost a ne snaga, slabost neprimerena odraslim
bićima, koja se neće oprostiti onome ko joj se potčinjava a zove sebe nečijim
roditeljem. Najdalje ćete otploviti ako se prepustite struji života, ne ritate
se i ne pružate otpor. Suština sigurnosti koju naša deca žele da vide od nas
leži u otvaranju ka onome što jeste i kako jeste. Bedačenje je takođe normalan
deo roditeljskog života. Tu nema šta da analizirate. Možete samo da shvatite da
se svi bedačimo otuda što smo preterali sa nečim. Bedačenje odraslog čoveka je
crveno svetlo za uzbunu. Takav mora da se dovodi u red. Ukoliko želi.
Najvažnije čemu nas život može naučiti jeste veza
između onoga što nas izbacuje iz takta i onoga što nam se odvija u glavi. Niko
ne šizi ako su mu ideje normalne i ako su svaka na svom mestu. Nije život
negativan, misli su vam negativne. Druga je stvar kada je čovek u žalosti. Sa
tim nema predrasuda: suočimo se i ispoštujmo svoju tugu. Tada čovek valja da
bude prema sebi dobar i da se otvori za pomoć drugih. Čak nas i tuga nečemu
uči: koliko je život vredan, potpun, i koliko su svakodnevna ljudska
nezadovoljstva glupa.
Нема коментара:
Постави коментар