Vi za vaše roditelje ostajete uvek deca. U
državnim administracijama deca su definisana kao ljudi ispod osamnaest.
Međutim, u živom životu, koji ovde na zemlji nema arhimedovsku tačku, deca mogu
imati i sedamdeset pet godina, nezavisno od njihove istinske telesne i duševne
zrelosti. Živi su im roditelji. Ako referentni okvir pomerimo na nebesa, onda
smo svi deca. Dakle, nije istina da su u opštem slučaju roditelji kao odrasle
osobe pozvani ili dužni da othranjuju svoju decu. Oni se na toj funkciji nalaze
samo osamnaest godina minus jedan dan. U praksi, malo koji roditelj ima lampicu
podešenu na osamnaest godina nakon koje prestaje da se ponaša kao anđeo čuvar,
staratelj ili kabadahija. Ali koju god misiju on sprovodio, njegova deca moraće
početi da se ponašaju kao odrasli ljudi.
Do prave interferencije dolazi kada deca dobiju
decu. Ovde ne mislim na maloletničke trudnoće, nego na slučajeve kada su
roditelji živi bar toliko dugo da dočekaju da im se rodi unuče. Priznaćete, to
nije tako redak slučaj. Redak je slučaj da dete, mislim na ono prvo, ne doživi
čistu zbrku na osnovu toga što se, sasvim iznenada i nepripremljeno, nađe u
ulozi i deteta i roditelja istovremeno. S jedne strane ima da sluša ne uvek
tako mudre savete svojih roditelja o tome kako se podižu deca, dok s druge sve
o tome ima da smišlja samo ispočetka. Bračnom drugu se po pravilu ne sviđa da
svoje dete prepusti bilo čemu što se događa po savetima roditelja one druge
strane, ali se, isto tako po pravilu, većina bračnih svađa završava
konstatacijom onog drugog da to i ne mora da mu se sviđa. Ima roditelja koji su
sušti zmajevi. Teško da bi ih u njihovim dobrim namerama zaustavio i direktan
udar meteorita, a kamoli njihovo siroto nesigurno dete podgovarano neznanjem,
zlobom i drskošću svog lakomisleno izabranog bračnog druga.
Ne bih dalje da raspredam o nesporazumima po
pitanju iskonske ljubavi prema deci,
tim manje što je čitava ova knjiga više posvećena opisivanju raznih lavirinata
negoli davanju nekih kakvih-takvih rešenja. Sve u svemu, čest izlaz iz
nepodnošljivih preživljavanja nastalih unutar lavirinata životnih nesporazuma,
pa i unutar života samog viđenog kao jedan veliki nesporazum, jeste moralno
spokojstvo koje zadobijamo kada vidimo sebe kao žrtvu koja je hranila, a nije
za to dobila zahvalnost. Identitet žrtve je bitan deo karaktera, s obzirom da
nam daje pravo da bez griže savesti maltretiramo ljudska bića unaokolo. Još
kada vidimo sebe i kao dete koje je ranjeno, a nije dobilo negu neophodnu za
život, bolje neka nam ne prilaze ni odrasli ni deca. Neka nam ne prilazi niko!
Нема коментара:
Постави коментар