Dopustite ovde malu digresiju, da navedem i nešto
utešno i u korist Frojda, budući da sam ga već dva puta u gornjim redovima dobrano
opaučio. Kuda, ali kuda bismo se sada deli s našim dilemama da on nije u svoje
nemilo vreme, onako kočoperan i slobodan od svakog lažnog stida i licemerstva,
hrabro zašao u sve tamne uglove ljudske duše, koje je konformistička etika onog
doba gurala pod tepih, smatrajući ih ’’suviše ljudskim’’? On je uporedio
psihički život čoveka (uključujući i ranjavanja
i ujede) sa nekom ledenom santom
koja plovi morem, pri čemu je njen vidljivi deo, iznad površine vode, daleko
manji od onog dela koji se ne vidi. Tako je stavio presudan naglasak na
nesvesni deo psihe i njegov neslućeno veliki uticaj na svet i svesne odluke,
čime je šokirao čovečanstvo i izazvao protiv sebe dugotrajnu buru protesta, kao
i vrlo mnogo neopravdanih, pa i zlonamernih i tada uvek afektivnih kritika. Ne
samo to. On je time izazvao strah u ljudima.
Frojdovo otkriće da čovek nije potpuni gospodar
samoga sebe, bar ne u onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast
njegovog svesnog života skučenija od oblasti nesvesnog (što važi i tamo gde se
radi o ’ranjenju, odnosno podizanju
deteta), nije mogla proći (i još uvek ne prolazi) bez žestokih reakcija
uvređenog samoljubivog čovečanstva koje odgovara na ovaj šok na isti način kako
je reagovalo i na Kopernika i na Darvina. Ove dobre formulacije, koje sam
pozajmio iz prve knjige Vladete Jerotića, ’’Psihoanaliza i kultura’’,
objavljene 1974. (u njegovoj pedesetoj godini), znače da se, čak i kada
zalajemo protiv Frojda, time nikako ne vraćamo na moralizam starih
viktorijanskih pozicija koje je on ugrozio.
Nego, da se mi vratimo na nizanje naših
suprotnosti, koje bismo da sjedinjujemo. Prva sledeća neka bude: čovek i kuče.
Najpre, čovek i njegov najbolji prijatelj pas. Možemo da razmotrimo kakav je
odnos između velikih i malih pasa, to jest između pasa na jednoj strani i
psića, psetanaca i kuca na onoj drugoj. Obrnuto, kakva je perspektiva kučeta
koje izrasta u kučište, džukelu ili psinu? Zanimaju me pozitivne i negativne
konotacije ovih nadeva. Jesu li sve to
imena, prekrasna i lepa, kojima Srbin svom detetu tepa ili imena luda koja se nalaze svuda? Šta ovde ide jedno s drugim, i šta je uopšte
suprotnost čemu? Šta se udopunjuje, a šta uzajamno isključuje, negira i
poništava? Može li čovek da hrani kuče? Da, on to može. To je, recimo,
istorijski (ovozemaljski) tipos ili ikona pretpostavljene ideje. Na šta se onda
umotvorina konkretno odnosi? Kako je čovekovo dete, mali čovek, postalo
’’kuče’’? U šta se nadamo da će izrasti jedno kuče? Ako vam je dete kuče, šta
ste vi? Jeste li pas, ili kučka? Ne, vi niste pas, bili vi muškarac ili žena.
Kuče je ujeda pse. Ono ujeda ljude.
Mnogo
je nesporazuma koji nas čekaju iza uglova svake od ovih polarnosti... 
Нема коментара:
Постави коментар